Srpski književni glasnik
504 СРПСКИ КњижеВНнИ ГлАСНИК.
стпоници у којој беху п Васиљевљеви. Већ у годинама, п са својим родитељским изгледом, није могао ни помишљати да задобије љубав овог детета; али кад је погледа онако умиљату, онаку срчану, онако племениту према. свима паћеницима своје странке, онако одану брату кога су јој Спбиреки рудници вратили тела истрошена, отрована, осуђена на смрт грудном болешћу поузданије но свима преким судовима, — како да не буде тронут!
Тартарен им предлагаше да их одведе у Тараскон, да их смести у какву сунчану пољску кућицу у непосредној близини вароши, ове добре мале вароши у којој киша никад не пада, у којој живот пролази у песми и еветковинама. Он се одушевљаваше, стаде добовати пјстима. по евоме шеширу неку арију, п узе певушити весели народни припев у такту фарандоле:
Lagadigadeu
La 'Tarasco. la Tarasco, Lagadigadeu
La Tarasco de Casteu.
Али док је проничан осмех још јаче скупљао усне болесникове, Соња је вртела главом. Нема за њу ни светковине ни сунца докле руски народ грца под тиранином. Чим јој брат оздрави, -— њене тужне очи казивале су друго нешто, — ништа јој неће стати на пут да се врати тамо, да пати и умре за свету ствај.
„Али, до врага! викао је Тарасконац, после тога тпранина, ако га емакнете, доћи ће други... И онда ћете опет морати испочетка... Међутим године пролазе, вај! а с њима и доба среће и младе љубави...“ Његов тарасконеки начин пзговарања „среће“ с трп р и колутајући очима, увесељаваше младу девојку: али би се одмах уозбиљила и изјавила да ће волети само онога који би ослободио њену отаџбину. Ох! томе, па ма био ружан као Бољибин, а неотесанији и простији од Манилова, била би готова да се потпуно преда, да живи поред њега у слободној љубави, докле год буде трајала њена женска младост, и докле је год тај буде хтео.