Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 505

„У слободној љубави!“ реч којом нихилисти означују оне незаконите везе које стварају међу собом узајамним пристанком. И о овом примитивном браку Соња. је говорила мирно, с оним чедним лицем, седећи према Тарасконцу који је био добар грађанин и миран бирач, али ипак готов да остатак својих дана проведе крај ове дивне девојке, у поменутом стању слободне љубави, само да није за то поставила онако убилачке пи грозне услове.

Док су поверљиво разговарали о овим стварима веома деликатним, пред њима су се ређале ливаде, језера, шуме, планине, и увек, на каквом савијутку, кроз хладан вео ове кише која је стално пратила јунака на његову путу, указиваше се Јунгфрау са својим белим врхом, као ла је хтела да грижом савести загорча ову пријатну шетњу. Враћали су се на доручак, седали су за огроман заједнички сто, за којим су пиринчари и шљивари настављали евоје немо непријатељство на које се Тартарен није ни освртао, седећи до Соње, пазећи да иза леђа Борисових није отворен прозор, услужан, нежан, испољавајући еве своје чари човека из отменога света и своја домаћинека. својства одличног питомог зеке.

Затим су код Руса пилп чај, у малом отвореном салону при земљу, пред једном баштицом, поред шеталишта. Опет за Тартарена један драгоцен час, који је пролазпо у поверљивом разговору, тихим гласом, док је Борис дремао на једноме дивану. Топла вода струјала је у самовару; мирис од потопљена чаја долазио је кроз ошкринута врата с плавим одсевом. глицина око њих. Само да је било мало више сунца п топлоте, па би био остварен Тараскончев сап: његова мала Рускиња у његовој кући у Тараскону, крај њега. па надгледа баштицу с баобабом: Наједанпут. Соња би скочила:

„Два сахата!.. А пошта 7

— Идем, идем,“ одговорно би добри Тартарен; и по самом тону његова гласа, по одлучном и театралном покрету с којим је закоичавао свој капут, узимао свој