Srpski književni glasnik

~ >) ч „ 256 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

својих дубоких очију, као што то ради у „Максиму Црнојевићу“ као Анђелија, певајући, озарена одблеском светлости, крај отшкринута прозора, ону познату песму коју оркестар невољно прати: „Еј пусто море!“ Џз њених · уста та песма, која је можда изгубила свој сетни чар, чудно звучи, п изгледа одиста да јој је туга толика да би у море пала и њу собом одазвала. Слушајући је неки дан како то пева, ја сам имао једну од својих најмекших сензација и волим веровати да нисам био сам.

Као што рекох, Г-ца Петковићева не зна ништа, или готово ништа, од свог заната, али то ни најмање не смета да од ње постане, ако је буде имао ко паметан практично учити, ретка трагична глумица. Шта ће тиме добити београдско позориште, излишно је говорити, онако исто као и љутитп се, што је та девојка под прошлом управом морала оставити наше позориште, а док је у њему била, седећи у запећку, губила време које је за њу двоструко драгоцено, јер да је играла више, стицала би бар слободе и какве такве рутине. Грех је било не водити рачуна о овој младој глумици која ће некад. ако буде памети у ње и у оних који њоме управљају, са своја два вршњака, бити на врху наше позоришне уметности, као што данас њих двоје троје међу нашим глумцима и глумицама чине део народног поноса, исто онако као Јосиф Маринковић или Павле Јовановић. (Поменућу узгред, чувајући наравно све размере, да је пре неке године због одласка из Народног Позоришта у почетку поменуте маџарске трагичарке Марије Јасај у скупштини била упућена интерперлација министру, и да је управитељ. позоришта био смењен, после чега се она вратила где је и била).

Други је пример овакве погрешке Г. Божа Димитријевић. То је врло млад човек, који је, после кратког бављења у Паризу, донео отуд за своје године и недовољно време задивљавајуће разумевање дикције француских трагачара и покушао то своје е муком стечено знање применити на начин говора у нашем позоришту. Сам тај