Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 587

врло интересантни покушај заслужује свеколику пажњу, али уз то додајте да је у Г. Димитријевића мрачан, суморан, страстан темперамент који ће сасвим пристајати за јунака великих трагедија Корнељевих, кад нам младић дорасте „до бојног копља“, а дотле ћемо ваљада и ми имати у преводу „Сида“, „Хорација“, „Цину“ и „Полиевкта“. За сад је он међутим смерно поново изишао пред београдску публику у „Јовану Капетану“, пошто је под прошлом управом био отпуштен. Ја бих много више волео да сам га могао чути како говори стихове (на пример у каквој Јакшићевој драми), али се и у овој улози опажало јасно оно што рекох: и његов јаки темперамент и извесно знање композиције периоде коју он води мелодично, скандирајући, речито, не наглашујући особито детаље, али односи све се полетом п унутрашњом топлином. Он је душу дао за велике тираде БВ. Хига, које укупним, крајњим ефектом дејствују. На сваки начин он ће морати савладати неке мане у изговору п модулацији, одвићи се од неких незгодних гестова, и то ће, без сумње, код ч0века његове воље проћи, а најзад п није од претежне важности; главно је што тај младић зна да је говор најглавније у глумца и што има неко тако рећи инстиктивно осећање дикције, те ће на крају крајева продрети поред свих препона које су му, спромаху, на жалост, веће у рођеној земљи него у туђем свету. Само, кад тад ваљада ће се увидети да се репертоар Народног Позоришта не може састављати без плана, да у њему има огромних цразнина које се апсолутно час пре морају попунити и ла ће нам се с јелинеком, француском п немачком класичном трагедијом упоредо јавити и нов глумац. Међутим, изгледа, јавиће их се два, пи то је оно на чем би се београдском позоришту и под којом му драгом управом толико завидело. И обојица ће имати довољно посла на истом пољу. Јер'ако је Г. Димитријевић Едип, Сид, или ако хоћете Ернани, у крајњој линији Хамлет, Г. Милутиновић је Ромео. Сласт ће га бити слушати, онако лепог, ведрог младића, нежног а ипак крепког, са.