Srpski književni glasnik

258 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

белим пером за шеширом и витким мачем о бедру, под балконом, како тепа Јулији. АГ. Милутиновић умеће тепати, умеће говорити оним гласом који се растапа и упија као топао мед, јер нам га је, малчице без потребе, показао кад је као дон Карлос молио свога оца да га пусти у Фландрију.

Осим овог што му је од Бога, млади Милутиновић ради сасвим озбиљно свој посао. Мене је његово играње у „Максиму Црнојевићу“ изненадило. "Тај дојучерашњи почетник успео је врло, врло често датп логике оном што Максим говори, и то није лако. Шта више, он је очевидно емиселпо а према томе ударио у хамлетску жицу коју је .ЛТаза Костић мислио да може назрети у водвиљској авантури свога јунака. У пркос новог и веома интересантног тумачења. Г. Милутпновића, ја се никако не могу отрести своје старе идеје, да је од те суморне народне песме могла постати хероична комедија на позорници. Ја ово додирујем тек узгред, јер сад немам повода улазити у разлагање. У овој прилици главно је што млади глумац наш говори одлично стихове, а на тој сам га проби ја чекао. И не само то, што он зна да се перпода не сме ценати, да се за стихове који су целина, ма колико да их је, мора у препма наћи даха без престанка, него је у стању истаћи у бујици речи, свакад јасно изговорених и правилно акцентованих, нарочита места (подсећам као пример. на кратки описе битке у сред подужег говора у другом чину) и изговорити их бржим или споријим темпом да би слика била потпуна. У осталом, мени лично прави велико задовољство што је овај наш даровити младић израдио оригинално једну улогу из народног репертоара, и то ону која није изгледала особито подесна за самосталне проналаске; што је знао потчинити готово све детаље доследно тој својој зампели о Максиму, која, благодарећи њему, сад постаје дефинитивна.

Ето то троје младих чине оно што сам у наслову назвао „млада трагедија“. Аналишући њихову игру и