Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 541

заилазили у драму, ма да се Г. Руцовић интелигентно трудио да нам приближи тај тип. Једно или друго: ако је тај сликар доиста надчовек, онда нека почини на наше очи какве титанске подвиге, па ће бити бар слетствености. Али, молим вас, чега вишег од наших обичних страсти, мука и болова има у тог неискусног младића — каквих је милионима на свету —- који је запао — као што западају милиони на свету — у замке жене сто пута претежније од њега, којој он служи као занимљива играчка, јер и она сама не зна шта на њему воли (то место или кокетно илп искрено, тек никако равнодушно, на нашој представи казано' је савршено равнодушно, а ни једној жени није тешко наћи му прави нагласак). Поред ње он се привикао угодном животу, без напора, одвикао се од рада који је напор поред све генијалности, олењио се речју и сишао можда чак и до примања новаца од ње. Што се могло из овакве баналне ситуације извући били би призори где би се показали остатци неугашене – уметничке природе, нагон за стварањем, борба са самим собом, али просто и јасно. Место овог дошла су расправљања „о новим областима познавања у пустињи порока“, и од једне, у најбољу руку, свакидашње драме испала је претенциозна. илустрација пропадања генијалне природе које у овом случају подлеже врло бедним малерима достојним једног пруског гардијског поручника. Отуд несразмера у радњи и у карактеру, која је у толико већа што је јунак стално у мономаниачком стању као да однекуд треба да буде друго, ординарније, издање Ибзеновог Освалда у „Сабластима“. Он чак и виче као Освалд: о сунце! и пијан понаша се као одвратан нитков према једном девојчету ; само што нема оно патолошко извињење које служи као објашњење за аферу Освалда и Регине.

Може се мислити о Ниче-у како се хоће, али овакву пародију својих доктрина он није заслужио, нарочито кад се узме какве противне разлоге износи онај представник здравог разума. Тај човек, на пример, каже: „порок има