Srpski književni glasnik

~ ~

550 СРпски КњижеВНИ ГЛАСНИК.

обичајима и празноверицама осталих словенских народа, нарочито оног дела Руса, који је увек стајао далеко и остао чист од турског утицаја. Опис самртних турских обичаја топло препоручујем како онима, који употребљују овакву грађу за Етнографију, тако и онима, који, скуп љајући фолклор, спремају грађу за Етнографију.

Др. М. В. Смиљанић.

БЕЛЕШКЕ.

КЊИЖЕВНОСТ.

Усиомене из наше црквено народног живота од дра Теодора Мандића. Ш. од 1867 —1876. |] део (књиге Матице Српске бр. 4.) у П. Саду 1902 т. О овој књизи изишао је у 66. броју новосадске Заставе (од 23. марта т. г.) један чланак у коме назива књигу жалосном и примерима из саме књиге доказује да њен писац није био исправан у свом раду у ерпеком народном сабору од 1870. г. Нарочито му се пребацује пристрасност и сувишна клерикалност, и назива се његова књига памфлетом. Доиста, не може се не осудити одлучно оно цитирање стихова из народне поезије и неделикатно поређење са држањем Милетићевим и ОСуботићевим (Доро ђогу неда одмакнути, на сапи му главу наслонио). Тако што Матица није требала ла допусти, нарочито кад је реч о два заслужна човека који већ нису у животу. Такав тон није за похвалу ни у дневној новинарској полемици, а толи кад Je реч о давнашњим историјским догађајима.

(ва одговора. 1. Г. Глиши Лазићу. ИП. Г. Милану) -Ј. | 4. у Мајзн“ру). Од Ј, Лукића, професора. Београл, 1902, 8", стр. 52. — Поводом четвртог издања. Латинске Сипнгакее Ј. Тујомана, између Г. Г. Гл. Лазића и Ј. Лукића изродила се

7 : | полемика. Г. Лазић је учинио на ту књигу неке примедбе (Проев. Гл. 1900), које Г. Лукић огласи за неумесне (Просев. Гл. 1901). Г. Лазић узме у одбрану своју кригику (у засебној брошури) и тиме изазове први чланак у књижини Г. Лукића се горњим насловом. У другом одговору Г. Лукић одбија замерке које је учинио његовој