Srpski književni glasnik

ССТРАДЉИ ЈА, 569

Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно

ратоборно племе, упада с југа у њихову земљу п чини грдне зулуме. — Данас је стигла вест — продужи он говор —

да су ноћас потукли многе породице, попалили многе домове и запљенили многу стоку!

— То је страшно, рекох, и стресем се од ужаса и дође ми да јурнем на југ земље п да се нобијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен пи немоћан, — осетих у том тренутку младићеку снагу.

— Па зар смемо ми остати глуви према тим покољима п том звереком поступању наших суседа

— Никако ! узвикнух одушевљен његовим ватреним речима; и од Бога би била грехота!

— Зато и журимо на збор. Ни једнога свеснога грађанина. нема који на овај збор неће доћи ; само he сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.

— Што ro?

— Тхе, штог.. Наша вечита неслога! Али инак сваки збор ће донети једнолушну одлуку, патриотеку. У осталом H боље је што више, а главно је да смо сви у осећању п миелима. сложни, дишемо једном душом, кад је питање о нашој милој отаџбини.

И занста свет се поче одвајати у разне груне и нћи. разним правцима ; свака група жури на своје одређено место где ће се држати 360.

Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, го се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он н његова груна. То су били чиновниш судске п полинијске струке.

Зађосмо y пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта п сто са зеленом чохом за сазиваче збора. Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазпвачи заузеше своја места за столом.

— Браћо, поче један од сазивача; ви већ знате