Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. Нови ПОодвизи 'ТАРАСКОНСКОГА. ЈУНАКА. (%.)

Први војник из натроле предводнице, стрелац који се дуж зидова прикрада у непријатељекој вароши, не ступа. напред с толико обазрпвости се колико је Тартарен ирелазио ово кратко растојање од гоетнонице до поште. На најмањи бат корака који се чуо иза његових, застајао је и пажљиво разгледао изложене фотографије, прелиетавао какву енглеску пили немачку књигу, да би натерао полицајца да прође пепред њега: или би се нагло окренуо и звереких очију унео у лице каквој елушкињи која је пошла на пијацу, пли каквом мирном турпети, староме шљивару са заједничкога стола, који. је силазио е тротоара, уплашен, миелећи да има пред собом неку лулу.

Кад би дошао до поште чија су одељења. доста. чудновато била окренута непосредно улици, Тартарен би прошао неколико пута горе доле, промотрио све личности пре Hero шго пође напред, затим би јурнуо, завукао у прозор главу, рамена, шапатом промрмљао неколико речи, које је увек морао поновити, што га је доводило ло очајања, и кад би најзад добио тајанетвену попиљку, вратио би се у гостпоницу заобилазећи поред кујне, грчевито држећи руку у џепу на евежњу писама п новина, спреман да еве поцепа, да све прогута на најмању опасност.

Манилов и Бољибин готово су увек чекали новости код својих пријатеља; у гостионици нису етановали из штедње и из обазривости. Бољибин беше нашао рада у једној штампарији, a Манилов, као врло вешт столар, радно је за предузимаче. Тарасконац их није волео; један му је био непријатан због својих гримаса, због свога подругљивог лица, а други му није давао мира са својим ливљачним изгледом. После, заузимали су п сувише места. у Соњином ерцу.