Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 2

и сместа би се упустио у какву философску, хуманитарну препирку, с којим од многобројних гостију. Јеј Васиљевљеве нису

Свакога дана долазила су к њима нова лица, млади људи

похађали само Бољибин и Манилов.

или жене, који изгледаху као сиромашни ђаци, занесене наставнице, плаве и румене, с упорним челом MH с дивљачном- детињаријом Соњином; људи стављени ван закона, прогнаници, по неки шта више осуђени на смрт, што ни најмање није реметило њихову младалачку живост.

Они су се смејали, разговарали гласно, и како је већина. говорила. француски Тартарен се убрзо навикавао на њих. Звали су га „чиком“, налазили су у њему нечега детињастог, простодушног, што им се допадаше. Можда је мало прелазио границе са својим ловачким причама, загрћући рукав до лакта да покаже на руци ожиљак од пантерових ноктију, или показујући под брадом јамице које су биле дело каквога лава из Атланеких гора; можда је и мало пренагљено постајао поверљив ес људима, обухватајући их око паса, наслањајући им се на рамена, називајући их њиховим именима после пет минута познанества: „Слушајте Димитрије... Ви ме познајете, Федоре Ивановићу...“ У сваком елучају, не одавно; али им се он ипак допадаше са своје пуноће, свог љубазног лица, поверљив, тако жељан да се допадне. Они су пред њиме читали писма, ковали планове, састављали лозинке да заварају траг полицији, вршили читав заверенички посао који је необично јако занимао машту Тараскончеву; и ма да је по природи био противан свакоме насиљу, не могаше се по кашто уздржати а да се не упусти у претресање њихових убилачких планова, одобравао. је, осуђивао, давао савете, као пун искуства поглавица, који зна шта је рат и који је навикао да рукује свакојаким оружјем и да се хвата у коштац с дивљим зверовима. Једнога дана шта више, кала су у његовоме присуству говорили о убисту једнога полицајца кога. је јелан нихилист убио ножем у позоришту, он их увери