Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 577 удара на ракију и рибљи зејтин, док тамо, у Тараскону, по сунцу и уз звуке празничне музике, светина, незахвална и заборавна еветина, пење блажена Костекалду на фотељу П. А. К.

У страху од једнога од ових ружних снова дрекнуо је он: „У помоћ, Безуке...“ и послао апотекару своје поверљиво писмо натопљено знојем страве. Али једно обично Соњино добардан, у правцу његовога прозора, било је довољно да га опчини, да га поново баци у све слабости неодлучности.

Једно вече, враћајући се у гостионицу из курсалона са Васиљевљевима и Бољибином, где су два сахата слушали узбудљиву музику, злоерећник заборави на сваку обазривост и „Соња, ја вае љубим“, које је тако дуго уздржавао, изговори стежући руку која се наслањаше на његову. Она оста равнодушна, и под осветљеним тремом где су се зауставили погледа га право у очи, бледа као смрт: „Кад је тако, заслужите ме...“ рече она се лепим загонетним осмехом, осмехом којп заигра на њеним ситним белим зубима. Тартарен хтеде одговорити, обвезати се заклетвом на какво злочино безумље, кад му момак из гостионице приђе:

„Чекају вае горе... Нека гоепода... Питају за вас.

— Питају за мене!... До ђавола !.. Шта хоће са мном 2“ И. број 1 из албума изиђе му пред очи: Тартарен затворен, издан... На сваки“ начин, беше се уплашио, али му је држање било херојско. Пустивши живо Соњу: „Бежите, спасавајте се...“ рече јој угушеним гласом. Затим се попе, уздигнута чела, поноситих очију, као да иде“ на губилиште, али толико узбуђен да се мораде чврето ухватити за ограду.

Кад је ступио у ходник, епази неколико људи у дну, пред. његовим вратима, који су гледали кроз кључаницу, хдунали и викали: „Хеј! Тартарене...“

Он крочи два корака, и са стегнутим грлом рече: „Тражите ли мене, господо 2

— Bac, да како, господине предеедниче!...“