Srpski književni glasnik

СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

o ~! –

Један старчић, живахан и сув, у суром оделу, који као да је на своме капуту, своме шеширу, својим доколеницама и својим дугачким опуштеним брковима носио сву прашину са Варошког Шеталишта, загрли јунака и протр о његове глатке и нежне образе суву кожу некадашњег обмундировног капетана.

„Бравида!... није могућно!.. Па и Екскурбанијес“... А ко је оно тамог..“

„Драги у-у-учитељу !...“ зачу се неко мукање, и ученик приђе, ударајући о зид неком дугачком пецаљком увијеном при врху, умотаном у хартију и воштано платно.

„Шта видим! Паскалон... ходи да се пољубимо, малишане... Али шта то ноеп 7... Та остави то!..

— Хартију... доле хартију !...“ шапутао је мајор. Дете живо одви завој, и тарасконска застава разви се пред очима запрепашћенога Тартарена.

Изасланици поскидаше капе.

— Госеподине председниче — Бравидин глас дрхтао је. свечан и озбиљан — ви сте тражили заставу, и ми смо вам је, ево, донели !...“

Председник избечи очи као јабуке: „Ја, тражио 7...

— Шта ! нисте је тражили 7...

— Ах! да, јесам, јесам...“ рече Тартарен коме име Безукеово каза све. Он све разумеде, остало погоди, и тронут вештом лажи апотекаровом, који га је на тај начин опомињао на дужност и на част, угушеним гласом промуца кроз своју кратку браду: „Ах! децо моја, како је лепо од вас! како се радујем...

— Живео председник !...“ продера се Паскалон витлајући заставом. Екскурбанијесов гонг загрме, и његов убојни крик „Ха! ха! ха! дижимо грају...“ одјекну чак у гостионичким подрумима. Врата се отвараху, радознале главе помаљаху се на свима спратовима, па се одмах, уплашене, уклањаху испред ове заставе, испред ових црних и коематих људи, који су млатајући рукама урлали необичне речи. Никад се у мирној гостионици код Јунгфрау није чула таква граја. |