Srpski književni glasnik

КРАЉ ТЕОДОР Г КОРСИКАНСКИ.

1

У оној чувеној двадесет шестој глави свог романа „Кандид или оптимизам“, Волтер свог јунака Кандида, у друштву пратиоца му Мартина, уводи у крчму, у којој застаје шесторицу странаца. По свршеном обеду види се да су сви непознати један другом. Тада настаје представљање. Последњи од њих рече: „Господо, ја нисам тако велики господин као ви, али и ја сам био краљ као остали; ја сам Теодор; био сам изабран за краља на Корзици; звали су ме „Ваше Величанство“, а сада ме једва зову Господином; ковао сам новац а сада немам ни мангуре; имао сам два министра, а сада једва и слугу;

~“

видео сам се на престолу, а био сам и дуго на елами у тамници у Лондону: па се јако бојим да то са мном не буде и овде, и ако сам, као Ваша Величанства, дошао да проведем карневал у Млецима.“

Тај краљ Теодор што га Волтер, приликом карневала у Млецима, у крчми посади за сто поред султана Ахмеда Ш, руског цара Ивана, енглеског краља Карла Едварда и двојице пољских краљева, и коме у уста стави речи онако парадоксалне садржине, није био нико други до Теодор Антоније од Најхофа, о коме данас хоћемо да донесемо ову историјску цртицу. Он је рођен у Мецу око 1685. год. Отац му је имао баронију у грофоветву Марк у Вестфалији и бпо је капетан гарде министерскога владике, али кад се ожени девојком из грађанскога реда, измаче у Француску, где стече милости код војвоткиње Орлеанске. По смрти му. његов једини син Теодор још дечаком постаде паж војвоткињин, а кад му би седамнаеста година, ступи у ређименту као поручник.

Али овај тамо не остаде дуго. Тежња за пустоловством и превелика амбиција нагнаше га ла напусти то