Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН О НА АЛПИМА. Пови пПодвизи ТАРАСКОНСКОГА. ЈУНАКА. (10.)

Алн добри Тартарен није све то узимао ни мало озбиљне. „Јеет, јест, пукотине... .Јеест, јест, | увови!...“ H пренуо би у смех намигујући и. подгуркујући вође. да им покаже како се он не да вући за нос M kako je посвећен у ову комедију.

Веселе тарасконске песме расеположише најзад и вође, и кад би се за часак зауставили на каквој чврстој леденој стени, да господин мало одахне, они би запевали по швајцарски, али не одвећ гласно, бојећи се усова, и не дуго, јер је време пролазило. Осећаше се ла се вече примиче, по оштријој хладноћи, а нарочито по необичном нестајању боје код овога леда, ових снегова, нагомиланих, наслаганих, који се, чак и кад је небо мутно, преливају дугиним бојама, али добијају тамну, нејасну, бледу месечеву боју, кад се дан почне ·клонити. паду, задржавајући се само на далеким врховима планина. Бледило, лед, тишина, права емрт. И доброг Тартарена, онако ватрена, онако жива, поче остављати његова веселост, када му један далеки птичји писак, глас једне „снежне јаребице“ који је одјекивао у овој тужној пустињи, створи прел очима жарку равницу и тарасконске ловце како бришу зној са чела, под црвеним сунцем на заходу, седећи Ha својим празним торбама, у слабом хладу једне маслине. Ова му успомена даде нове снаге.

У исто време Кауфман му показа изнад њих нешто што је личило на гомилу дрва на енегу. „Ле MHutte“. То беше колиба. Чинило се да се до ње може стићи у неколико корака, али је требало још добрих пола сахата хода. Један од вођа оде напред да наложи ватру. Поћ се већ спуштала, оштар ветар дувао је по мртвоме снегу; и Тартарен, који ништа. више није схватао п кога