Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 129 узбуђен, погледа у вође... Ноћни напад на овој висини!.. Уларци се удвојише. „Ко је т0о7“ рече јунак и скочи за кукачу: али у колибу беху већ ушла два Јенкија горостаса. с образинама од бела платна, у оделу мокром од зноја и снега, а за њима вође, носачи. читав караван који је силазио са Јунгфрау. :

„Добро дошли, милорди,“ рече Тарасконац достојанствено и с домаћинском усрднопћу, која милордима ни мало није била потребна да се разузуре. Док сте уларили длан о длан, ето је био опкољен, јело уклоњено, чанци и кашике бачене у врућу воду да послуже новим путницима, по правилима. прописаним за све ове алписке станице: чизме п једног и другог милорда пушиле су се поред пећи. док су се њих двојица, пзувени, ногу увијених у сламу, намештали пред новом чорбом с луком.

Ови Американци беху отац и син, два риђа џина, главе као у радника, сурове, самовољне. Један од њих, старији, пмао је на своме надувеном, опаљеном, испуцаном лицу рашпрене очи, сасвим беле: пи убрзо по њеPOBOM нипању да нађе кашику п чанак, по пажњи коју му је син указивао, Тартарен погоди да Je то чувени слепи алпинисет о коме су му говорили у гостионици код Лепог Изгледа п за кога није хтео веровати, чувени пењач у својој младости, који је сад са својим сином поново предузео све некадашње излете, и ако му је било шездесет година, и ако је био слеп. Он се беш већ испео, овако слеп, на Ветерхорн п на Јунгфрау. и намераваше ла пође на Матерхорн пи на Монблан, уверавајући да ваздух на висовима, ово удисавање хладноће која Je мирисала на снег, буди у њему неисказану радост, враћа му некадашњу снагу.

„A иначе, питао је Тартарен једнога од носача, јер су Јенки били неприступачни пи одговарали само са yes IH по на сва његова питања... а иначе, кад не види, како прелази преко опаених места

— ()! навикао је тај да иде по планинама, а после ту му је син који пази на њега, намешта му ногу где