Srpski književni glasnik

730 Српски Књижевни. Гласник. ла стане... И до сада му се никад никаква неерећа. није догодила.

— У толико пре што несреће нису никад страшне, а7 Пошто се поверљиво наемешио на забезекнута носача, Тарасконац се, еве више пи више уверен да је „све ово само једпа комедија“, пружи по дасци, уви у огртач, натуче капу на очи, и засепа; није му сметала ни светлост, ни жагор, ни дим из лула, ни мирне лука...

„Моне... Мовзнте !...“

Један од вођа дрмусао га је да иду, док је други врелу каву сипао у чанке. Чуле су се неколике псовке и гунђање успаваних, које је Тартарен газио док је дошао до стола, па онда до врата. Џаједанпут, он се нађе напољу: студен му прође кроз тело, а очи му засену чаробна месечева светлост, која је бљештала на овој белој површини, на овим слеђеним водопадима, на којима су се оцртавале сасвим црне сенке висова. врхова и ледених стена. Није више било оног блиставог дневног хаоса. ни оне синоћње сиве боје; пред њима је била сад брловита варош са мрачним улицама, са тајанетвеним ледеHIM потоцима, са сумњивим угловима. пзмеђу мермерних споменика и опалих развалина — мртва варош се пространим пустим трговима.

Два сахата! Ако буду ишли брзо, биће горе у подне. „Напред!“ рече П. А. К. врло. расположен п пође као на јурии. Али га вође задржаше: ваљало је везати се 3бог опасних места на која ће наићи.

„Ax! овај, везати се“... Најзад, ако вам то прави задовољетно...“

Христијан Инебнит стави ce Ha челу, оставивши три метра конопца између себе п Тартарена, кога је пето толико раздвајало од другога вође који је носио храну п заставу. Тарасконац се држаше боље но прошлога дана; и запета, његово убеђење морало је бити врло јако, кад није узимао озбиљно опасности пута. ако се путем може назвати страшан ледени гребен, по коме су шили врло опрезно, широк свега неколико санти-