Srpski književni glasnik

732 Cpucun Књижевни. ГлАСНИК. Видећи да не могу изићи на крај се овим необузданим певачем, вође заобиђоше далеко да се удале од глечера, али се ускоро зауставише пред једном огромном пукогином чије је зелено плаве зидове далеко у дубину осветљавао бојажљив и први зрак сунца. Преко ње се пружаше тако звани „снежни мост“, тако слаб, тако трошан, да се на први корак сурвао с читавим облаком беле прашине и одвукао са собом првога вођу и Тартарена, обешене о конопац. који је други вођа Родолф Кауфман морао сам држати, ослањајући се свом својом горштачком снагом на своју кукачу. дубоко заривену у лед. Али ако је могао ова два човека држати над провалијом, није имао довољно снаге да их из ње извуче, и тако остаде погнут, етпенутих зуба, напрегнутих мишића, сувише далеко од пукотине да би могао видети шта се у њој догађа.

У први мах пометен падом и обневидео од снега, Тартарен се неколико тренутака несвесно бацакаше, као поремећен. пајац од круте хартије. а затим, псеправљен конопцем. остаде висећи над провалијом. лица приљуољена уза ледени зид којп је његов дах топио, у положају лимара који оправља олуке. Изнад себе видео је како небо бледи, како се гасе последње звезде, а под њиме црн бездан из кога се дизаше хладна струја.

При свем том. када га је прошла прва забуна, у њему се поврати ранија одважност, она његова веселост.

„Хеј! ви. чича ћауфмане. докле ћемо остати овде. што нас не дижете7 Овде је така промаја. а после, исече нас овај проклети конопац.“

Кауфман му не смеде одговорити; ако би отворио уста. изгубио би снагу. Али му викну из дубине Инебнит:

„Mossić!... Mossić!... kykauy!...“ jep своју беше изгубио у паду. И када тешка кукача пређе из руку Тартаренових у руке вођине, што их је стало доста муке због даљине која их је раздвајала, планинац начини њоме у леду усеке за које се хватао ногама и рукама.

Како је на тај начин конопац постао у пола лакши, Родоаф. Кауфман. са добро одмереном снагом и врло