Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима, OT

————-__---_-____-

њење на паробродима, живост по каванама, по пивницама, по ивећарницама и старинарницама. дуж кеја. Још само сунпе, па би човек помислио да је у каквом пристаништу Средземнога Мора, између Мантоне n Бој дигера. Али сунца. није било, и Тарасконци гледаху ову лепу земљу кроз водену пару која се дизала са плавог језера. пела. уз обале, уз мале улице шљунком насуте, и пзнад високих кућа. спајала се с другим црним облацима нагомиланим међу мрачним зеленилом на планинама п пуним кише која само што није ударила.

„До сто ђавола! Ја нисам научио на оволику воду, рече Спиридион. Екскурбанијесе бришући окно да гледа удаљене. глечере, белу пару која је застирала хоризонт према. њима.

— Ни ја, узлахну Паскалон... кад погледам ову маглу, ову мртву воду... лође ми да се заплачем.“

Бравида cc тужио такође, бојећи се да не добије своју косетобољу. ;

Тартарен их строго укори. Зар то није ништа што ће, кад се врате, моћи причати да су видели БЂониварову ћелију и записали своја имена. на историјским зидовима, поред потписа Русоа, Бајрона, Виктора Ига, Жорж Сандове, КЕвжена Спа. Паједанпут, усред свога говора, председник ућута, промени се у лицу... Беше спазно један шеширић на плавој косп у нлетеницама.. И не заустављајући омнибуе, који је због узбрдице ишао лакше, он искочи, довикујући забезекнутим алпинистима: „Састанак у гостионици...“

„Соња, „067 Бојаше се да је неће моћи етићи, толико је хитала,

(Coppa.

и њена лепа cHHyeTa оцргаваше се на путу. Она се окрете, сачека га: „Ах!

она продужи пут. Он пође напоредо с њом, задихан, изви-

ви сте...“ И чим су се руковали

њавајући се што је онако нагло оставио... долазак његових пријатеља... неодложно пењање од кога му се још виде трагови на лицу... Она га је слушала. не говорећи ништа, не гледајући га, убрзавајући кораке, укочена по-

1