Srpski književni glasnik

1176 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

поданика био је томе противан, и једном приликом чак му је и пребацио његову несмотреност у таквој једној важној ствари. Тек у пролеће 1810, пред опасношћу једног упада Турака из пашалука травничког, лошло је из Париза одобрење да се једном делу граничара (6000) може раздати оружје.

Међутим питање о даљем опетанку Војне Границе стајало је отворено пуних 18 месеци. Тек: месеца априла 1811, Наполеон је потписао указ којим је судба Границе решена.

Што је ово питање остало тако дуго нерешено не треба мислити да је Наполеон, заузет пречим пословима, на Границу био заборавио. Његова коресподенција са министром војним и главним гувернером Плирских Покрајина даје нам пуно доказа да је он имао Границу увек на уму и да је она била предмет његовог непрекидног старања. Шта више ово његово иретерано интересовање изгледа чак мало п чудновато, јер на крају крајева, у огромној француској империји питање хоће ли 270.000 граничара на крајњем истоку царства задржати своју нарочиту организације или не, морало је бити од сасвим споредне важности. Оно се једино може објаснити оригиналношћу и војном природом граничарских установа, које су баш због тога од самог почетка привукле на себе пажњу цареву. Једанпут заинтересован, Наполеон није хтео предузимати никакве мере све док му прикупљена обавештења нису дала могућности да себи створи о предмету који је био пред њиме што потпуније мишљење.

У лето 1810, маршал Мармон, по пристанку Нанолоновом, упутио је јелну депутацију из Илиреких Покрајина у Париз. У истој биле су заступљене и све шест граничарске регименте, свака са по једним изаслапиком. Депутација је имала за задаћу да поздрави својег новог суверена и да у исто време изјави жеље Илиреких Покрајина односно њиховог дефинитивног уређења. По изричној заповести Наполеоновој, ова депутација, која је