Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 1185

секладбу (хармонпзацију).“ А он, „не остављајући презнаке за тонски род, уздржао се да с овога места утиче на начин хармонизације.“ Држим да је то погрешно. Свака мелодија мора пмати један тонски род коме најпре припада и у који се мора уврстити. А од знања, умења и укуса ерпског композитора зависи, да ли ће он и мењати хармонију на извесним местима и у извесним приликама, Уметнички их може радити само српски композитор, и оне онда неће изгубити свој српски тип и карактер: а свакој се мелодији по већ познатим музичким правилима може утврдити тонски род. Други разлог за оправдање тог поступка не смем узети (Г. Мокрањац свакако није несигуран у том послу). Затим, оно што недостаје у правилима, то може допунити осећање српеког уметника и његов инстинкт музички. У овој се збирци не налази ни једна мелодија, којој се не би могао наћи најприближнији тонски род (коме она највише припада); п ако су наше мелодије махом таквог тонског рода, да се заиста по основним правилима западне музике тешко могу дотеривати у калуп. Али, ту долази, као што рекох, оно што школа не може дати.

Има мелодија у овој књизи, које се могу хармонизирати на два или три начина — у две или три скале (нпр. свадбене песме под бр. 5, 7, 10 и т. д.); али ће се увек за једну од тих скала имати више разлога. Најпростији део нашега народа обично пева UNnisomo, али велика већина оних који су мало на вишем ступњу интелигенције — који имају више укуса за музику, по мом мишљењу, ипак има појма о хармонији и употребљава. је, разуме се, у примитивном облику. Српски композитор мора о томе водити рачуна, па између осталога и према томе да одређује у категорије такве мелодије. Музичка наука има својих правила, али има по нешто што се у њима неће наћи, а српски композитор има ту тешку дужност,

na то пронађе и изведе.!

! Таквом студијом се код Хрвата много и дуго бавио T. Кухач, а доста лепа студија те врсте налази се и у „Србији“ од В. Карића (која је сада већ преведена и на чешки језик).