Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД.

1157 тонски род. Код њих није велику улогу играо ни почетак ни завршетак, ни осећајни тон (седми степен); само целокуџни утисак њихов могао је решити, коме ће се која „царетву приволети“. Српске су народне мелодије, најочито оне из старијег доба, према томе и чудновате симетричке. конструкције.

Из овога излази: да се све уоште код њих може примати релативно. То исто вреди дакле и за анализу периода и ставова ових мелодија. По MOM мишљењу.

•

примерима под бр. 3, 7. па и 18, није утврђено ла су то ставови од 8 тактова. У самом последњем одељку, при другом ставу, има логичких понављања. такве конструкције, да се то мора увретити у мелодије од једне периоде. То се на исти начин, али с још већим правом може гврдити IH доказивати, него што би се могло доказати, да мелодија бр. 9 има две периоде, као што Г. Мокрањац изводи. Истим путем износи нам PP. Мокрањац ту мелодију и као пример облика игре ('Гапаогт), разуме се у заротку у најпримитивнијем стању, што не стоји, по мом мишљењу.

Ja велим да је та игра (а има их још у овој збирци) само сурогат игре, која је примљена од варошких свирача из савршеније руке. па је примитиван свирач на селу није добро схватио, те је тако накарадио и на свој начин прекомпоновао. Оно ћ у трећем ставу, што можда због модулације одводи Г. Мокрањца на мисао о конструкцији Триа, није ништа друго већ испад тона на свирали, која је технички неспособна. да онај замишљени тон 4 изведе. Она не располаже оним обимом тонова, којим располаже инструменат (у овом случају виолина) од кога је та мелодија примљена. За Нишевљанку би “можда тек смели тврдити, да има облик игре у заротку, али, за игру која је овде под бр. изнесена, не може се уопште рећи да "има какав облик, а најмање још какав савршенији облик игре (Tanzform). У њој се саме понављају одељци а не мелодије, и она нема често ни став правилан, а још мање периоду. У другом делу

35%