Srpski književni glasnik

1190 СРпсСКкКИ Књижевни ГлАСНИК. историју тог дела српског народа почевши од 1690 год; али за Србе оно је од у толико већег интереса што се при његовом правилном схваћању лако да бранити онолико заузимање народних првака за одржање политичког бића народног у аустро-угарској монархији, на које је овај имао у толико више права што је од своје стране био пспунио све обавезе обележене првим актима државно-правнога карактера, сређеним између досељеника п ћесарског двора. Али у колико је то питање интересно, у толико је замашно и тешко. Зато га треба третирати што темељније и што пажљивије, те тако не дати маха противницима. привилегија да њихову вредност побијају недовољним познавањем главне ствари и аргументацијом самог писца.

Такав је случај овде са Ir. Адамовићем. Код њега је било више добре воље него правог познавања ствари. Ми се у овом кратком приказу не можемо упуштати у оцењивање свега у књизи изнесенога, али напомињемо да се писцу мора замерити нарочито за две ствари: што се латио популарисања ресултата историјског испитивања из доба још недовољно познатога, и што је рђаво протумачио постанак привилегија у 1690 год.

Што се тиче првога познато је да се може популарисати само оно што се добро зна, и да се ширем читалачком кругу саопштавају еамо несумњиве чињенице. а избегавају још неутврђене. Сем тога све треба да је изнесено тако да читалац одмах схвати да друкчије не може бити него што му је речено у књизи. Чим се пак писац (као што је случај са г. Адамовићем) пусти, у расправљање и доказивање, он самим тим код довољно необавештена читаоца (каквом је и намењена ова књига), нарочито при слабој аргументацији, заобилажењу око главног предмета, честом понављању једног истог, а често и више пута друкчијем представљању једног истог, ствара нејасну слику о прочитаном. При популарисању оваких питања треба потпуно напустити полемику, и тада неће бити ни „фраза ни патрпотских тирада,“ које: