Srpski književni glasnik

Б E ЛЕШКЕ. 1193

продао Хришћанину. Писац даље казује да херцеговачки главари нису смели кренути устанак без одобрења са Цетиња, а да им је ово дано „тек након многије молба народније и устезања.“ Кнез Никола је, под јесен 1874. држао да још није време устанку, него треба причекати „двије п по цијеле године, докле се Русија спречи да објави рат Турској.“ Јамачно је случајно испало да је одиста у том року, априла 1877, Русија објавила pate Турској. Местимице нам се учинило да је писац непријатељеки расположен према Цетињској влади, па да с тога не суди о њеним поступцима довољно објективно. И на пр. ми не можемо никако веровати да су са. Цетиња били удесили то, да 1872 Стојан Ковачевић падне у руке Турцима. У осталом овде, изгледа нам, писац сам себи противуречи. Он прво каже: „Мало доцније, на ми са Цетиња, Стојана ухвати његов кум Ћетко Пејовић, јузбаша на Тупану, у Бањанима. Турцима у Билећи noручи, да дођу к манастиру Косијереву, где им преда везана Стојана, лицем на Цвијети 1872. год.“ Али, неколико врета даље, писац додаје: „Најпосље, посреством Црне Горе и руског конзула у Мостару — управо митом даде му се прилика, и ако веома ризична, те једно вече, уз рамазан, побјегне из Мостара са 16 осуђеника и срећно умакне у Црну Гору.“ Дакле, са Цетиња дали миг да се Стојан изда Турцима, па кад је то учињено, онда с тог истог Цетиња дај и помагај да се Стојан ослободи турска ропетва. Како се то једно с другим слаже7 Али, остављајући на страну ово пишчево нерасположење према Цетињској влади, ми немамо шта друго да му замеримо. Ова. је књига набијена новим, и врло занимљивим подацима о херцеговачким бунама, а писана је лаким елогом и лепим језиком.

Кроз Босну и Херцеговину, тако се зове књига коју је FP. Max. Станојевић написао као резултат свога путовања у ове две српске покрајине. Књига је изишла у лепом тврдом повезу и у врло доброј“ техничкој изради,

али јој, на жалост, садржина не одговара спољашности. За њу се могу потпуно употребити речи које је Г.-Станојевић исказао на стр. 44. 0 једној згради, а. то је ла „својом спољашношћу импонује њеној унутрашњости.“ Књига би могла бити и добра, да се писац њен ограничио да у њој да оно што може дати: извесне податке о култури и просвети; описе појединих знаменитих грађевина;