Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 1197 им је улпо култ ЂђеТо а по салонима, људи који пмају тридесет пари ципела, п отмених дама које се све време решавају како да поделе евоје комиликовано срце међу по туцета љубавника, он је намерио да покаже шта. је: то добар тон и у политици.

Наравно да је то јерархија класа, традиционализам. Свака социјална група може се само лагано, етапама, дизатп. Мења ли се брзо средина, јединка је поремећена, избијена из колосека, страда и сеје страдање око себе. Писац је гневан на „лажне догме 1789,“ које су рекле бесмислицу да еви људи вреде својом личном вредношћу ; он осуђује племиће, који су се — у осталом натерани одрекли својих повластица историјеке ноћи 4 августа.

Да би доказао ту симпатичну и интелигентну тезу, клерикални писац узима за пример два професора. Један, Господин Фернан, католик је и традиционалиет. Он је син богатих родатеља, и евршио је универепштет без икакве опасности да повреди своју духовну равнотежу и да поремети неприкосновену друштвену јерархију. Он води миран, богат и угодан живот, у средини срећне п честите породице којој даје жив пример свију могућих врлина. Станује у лепој и чистој улици, у отменом стану у стилу ХУШ века, ралп у чистој и светлој соби, поред лепо повезаних књига на фином храстовом орману. Он достојанствено пише добронамерне чланке у „једноме од оних часописа којп су пмали храбрости да у овим последњим кризама бране свету ствар друштвене консервације противу дивљаштва револуционара оздо, и злонамерности и илуминизма оних озго.“ Читаоци и сами виде да се то: тиче Revue des deux monde s, uaconuića kojnm Je особито на цени у Србији и Бугарској.

То је анђео светлости. Ево сада анђела. таме. То је Монерон, опет професор. Он је сељачки син; све што је постигао је својим даром и својим напорима. Али, он је изишао из колосека, испао из своје класе, дотакао се онога што треба да припада само привелегисанима. Зато је кажњен. Он је демократ п антиклерикал; станује у старој и сиротној улици, у нечистом стану; масна куварица спрема му загорела јела, салвете су му неопране, лампа се пуши, на белој прашињавој полици леже разбацане неблагочастиве књиге као што су Казне Виктора Ига и Друштвени. Узовор Жан-Жака Русоа. Но писац се не свети само њему, он излива свој хришћански гнев и Ha ње-

гову децу. Један његов син је љубавник. неке. јавне