Srpski književni glasnik

1202 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

хиљаду година, па макар и у тикви, п вама фала, које ви мени наздрависте за мој дуг живот... Ама, браћо моја, шта ће мени живот 7 Шта ће, на прилику.

било вае, које ја се вама лијепо живим и ви ме веселите

кад ми не би

п забављате, што вам никада, ни у гробу, нећу заборавит'... Еле — живили ви!

— ЖКивили!

Опет једно Митаја отегну се. Перо Карантин пусти другу сузу и она му се заустави управо на брковима. Јевтан Мргудић хтједе опет бацити чашу, али му се некако изврну рука, те мјесто у Зид, погоди у главу Јове Перотића. Начни му чворугу на глави и проли вино по новој кошуљи...

Јово Перотић почеша. се по глави п дубоко уздахну, погледавши низа. се.

— Није ми жао главе... ама кошуља... — рече ситним гласом, као дијете, које се спрема да заплаче.

Перо Карантан збуни се. Криво му, што се овако голема несрећа догодила баш његовој кући!... И он ушепртљи и поче чистити Јову некаквом излизаном четкицом. И размаза вино по свој кошуљи.

— Ништа, ништа је то, — рече најпошље, бацивши четкицу за врата. — Не брини ти!... Ја ћу теби дат! своју кошуљу, па преобуци.

И окрену се према вратима.

-— Данило! — викну из свега грла.

На вратима се помоли једна рашчерупана глава, са страшним очима. Тек мало трезнији човјек могао би распознати, да то није глава какве огромне совуљаге, него човјечија прилика п да та човјечија прилика није нико други, него знаменити слуга Пере Карантана — Дамјан, од милоште прозват Данило. Глава провири унутра п блесасто испусти једно дугачко:

— A?... — Данило, синко, — поче Перо благим, очинеким гласох. — Хајле донесп једну чисту моју кошуљу...

Данило га забленуто погледа. Погледа mw у Јову и