Srpski književni glasnik

1704

СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Немамо ми пите, — одговори. — Ко ће скухат'7

Перо застале, посрамљен. Погледа у Данила, па у земљу, па опет у Данила. Удари се по челу и обје руке пружи према Обрену:

— Нема, нема брате!.. — Тако је то, кад се у кући пема женске главе... — Па и не треба! — дочека Обрен. —— Ја сам то

казго само HaKO... Знаш, драго ми уз љуто вино мало слатке пите, Табијат ми таки!..

Перо Карантан као да се умири мало. Једино, да. срцу пусти на вољу, помијеша мало прете у Данилову косу. Затресе му мало главом и заповиједи, да изађе из собе... Данило пеплази језик и дрекну, као Jape када га ухвате. Објеси торњу усну, те му кукасти нос готово до браде доприје.. Изађе...

— Точите, браћо, точнтге!.. Подвикну Перо, окренувши се опет друговима. — Вина, Богу фала, има... Има браћо! За вино не треба женска глава... 'Точите!

Но они га нису ни слушали. Обреп је точио и без

њега, јер није могао гледати у празне чаше, и прели-

јевао их. Отуда се вино разлило по потрпежњаку, — јединоме чаршаву што га је Перо имао, — и ишарало га

свега, те изгледа као каква мапа. Пролијевало се чак и по тлима, ту се мијешало са пепелом од цигара и давнашњом прашином. Тако, је соба управо наличила на механу, гдје се газда једном у недјељи дана, једва накани да је очисти...

— Баш сп ти, брате, један пексијан, — рече Јово гледајући у под. — У кући немаш готово пшшта и да трном повучем по њој, не би имало шта запети... Оне: слике са голишавим Швабицама (а ти плахо бегенишеш и купујеш таке слике!) и она два сандука у крају и дрвени кревст, — ето то ти је читав намјештај... Па. како то држиш, како ли пазиш“... Видиш ли, колике су ти паучине по зидовима и колика је џрашина по тлима“

Перо превриу очима. Погледа у небо и пенусти јелан мученички уздах: