Srpski književni glasnik

1710 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

глили га за уши и — није знао. Мећао је буквар под. главу, кал је хтио спавати, пропуштао је живу ласту кроз рукав и — свеједно. Чим би почео писати, та су слова. добијала некакав чудан облик п ни он, ни учитељ, ни сви ђаци не би их, кашње, могли прочитати.

Једва друге године навикао се некако на њих. Написао их читкије и, са великом грајом и побједничким. лицем, показао свима. Наравно, да је одмах добио од оца нове хаљине, што се показао тако „даровит и паметан.

— Красно дијете! — хвалио се Аћим. — Знао сам ја, да ће бит“ мимо остале!..

Четири разреда. свршио је са довољним успјехом, управо за осам година. ·

— Добро притврдио науку, — како Аћим рече, узевши га себи у радњу. — То му нико, сад, из главе. ишћерат“ не може!

Перо чисто одахну, када му објавише, да више не ће бити ђак. Школа му је била изашла на врх главе и. и он је мрзио п њу и учитеља и све ђаке. С тога му се п допаде очева радња M, ступивши у њу, озбиљно пљуну у длане.

— Ти не знаш шта радиш... Ја ћу ти казат' како. се ради, — биле су му прве ријечи, што их је рекао оцу. Весели отац задовољно се насмија. Поче обигравати око њега и тапшати га по рамену.

— Дбла, синко, дела ти прифати!... Фала Богу, кад сам добио ту одмјену.

Перо се, из почетка, силно захука.. Прве године истера двојицу конкурената из Касабе и натјера их, да на другој страни траже хљеба. Друге године истјера и оца и сам остаде у радњи... Текао је новац чепрестано, згрћао га... Чак изашао и на глас и почели га хвалити. Старији људи лијепо га ноздрављали. А истјерани отап задовољно је трљао руке и трчао од пријатеља до при-

јатеља.