Srpski književni glasnik
12912 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.
— Ако хоћеш, хајдемо7 — окоси се.
— Али ја велим: ја нећу него само мало, само мало... — опет ће Перо, некако бојажљиво.
— Па добро!... Макар и мало!..
Перо затвори магазу. Кренуше обојица. Пођоше уз широку чаршију, покрај читава низа затворених и незатворених дућана, минуше два три сокака, између малих кућица, испред којих су, на омањим клупицама, сједели старији људи и жене и — упутише се механи.. Око механских врата била је граја. Ту се гурали три четири беспослена хамала и инадили се са дјечурлијом, што су дошла да слушају музику... Унутра опет све пуно... За свима столовима начичкано солдата и других беспослењака. Ови пију и задовољно гледају у четири лијепе свирачице, Швабице, што, у крају свирају разне њемачке маршеве.
Јефтан уведе Перу у један кут, у коме их, са улице нијесу могли видјети.
— Овђе ћемо ми, —— рече. — Овђе је згодније!
И, ударивши руком по столу, нареди механџији да донесе вина.
— Болан, па није ружан твој живот, — рече Перо, гледајући око себе.
— Па и није, одговори Јефтан. — Ев' овако проводим се боље, нег' све друге газде... Живим к'о гроф!.. Док има пара. живићу к'о што треба: кал нестане, може се и гладоват...
Свирачице престадоше. Једна лепушкаста плавојка, са врло лепим, мало на више уздигнутим носићем и смјехуљцима на образима, диже се, да купи бакшише. Пође од стола до стола, осмјејкивајући се на свакога и увијајући се између солдачких редова, који су је задијкивали... Дође и до Перина стола.
— Како је, љепотице7 нашали се Јефтан, дохва'тивши је пол грло.
Оне се насмија, обори гтаву и запријети му претом.