Srpski književni glasnik

ЛОРЕТА или ПРВЕНИ ПЕЧАТ. (2.)

Млада женица клечаше и мољаше се Богу. Мала једна лампа обасјаваше је. Беше у кошуљи; одозго са крова посматрао сам ја њена бела плећа, њене голе ножице, и њене дуге плаве расплетене косе. Помпелих да се повучем, али, најзад. рекох у себи: — Којешта ! Шта је то све за једног старог војника 7 И ја остадох да и даље гледам.

Њен муж сеђаше поднимљен на малом путничком сандуку, и посматраше је како се моли Богу. Она подиже главу горе као да је диже небу, и ја спазих како јој се велике плаве очи засузише као Магдаленине. Док се она мољаше Богу, он држаше крајеве њених дугих витица и љубљаше их тихо. Кад доврши молитву, она се прекрети п осмену се као да је у рај полазила. Бидех да се и онпрекрсти, п као да се застиди. Запста, за човека то је необично.

Она устаде, загрли га, и пружи се прва у постељу, у коју је он беше бацио, не рекав ништа, као што се дете полаже на спавање у колевку. Брућина беше несносна. Она са задовољством осећаше како је нихање брода уљуљкује, и изгледаше као да већ поче и очи склапати. Њене мале беле ножице беху прекрштене и подигнуте у висини главе а цело тело увијено у дугу белу кошуљу. Ах, та то је био анђео!

— Пријатељу, рече му она у полу-сну, зар се теби не спава! Касно је, знаш лиг.

Он оста и даље е челом у рукама, п не одговори ништа. То мало узнемири малу, п она наднесе своју лепу главу из мреже, као тиче из гнезда, и погледа га полуотворених уста, не усуђујући се ла још што рекне.