Srpski književni glasnik

1216 СРПСКИ КњижеВНнИ ГлАСНИК.

Најпосле, он јој рече:

— Драга моја Лорето! у колико смо ближе Америци, у толико сам жалоснији. Не знам зашто, алп ми се чини, ла ће најсрећнији часови нашега живота бити часови нашега путовања.

— То и мени изгледа, одговори му она; желела бих да тамо никад п не стигнемо.

Он је погледа склопивши руке се усхићењем, које ви не можете себи представити.

— Џа ипак, анђеле мој, ти увек плачеш кад се Богу молиш, рече он; то ме много ожалошћује, јер знам оне на које ти мислиш, и држим да се кајеш за оно што си учинила.

Ја да се кајем! рече она, и видело се како су ]ој те речи тешко пале, ја да жалим што сам с том пошла, пријатељу мој! Зато што сам тако мало твоја била, држиш ли да те мање волим Зар нисам твоја жена, и зар жена не познаје своје дужности и у седамнаестој години7 Зар ми моја мајка и моје сестре нису казале да ми је дужност да те пратим у Гујану7 Зар ми нису рекле да тиме не чиним ништа необично 7 Чудим се само, да те је то што могло узнемирити, пријатељу, та то је све тако природно! Не знам како сад можеш веровати да жалим ма за чим, кад сам крај тебе зато да ти помогнем у животу, или да се тобом умрем, ако ти мораш умрети.

Она говораше све то неким тако слатким гласом ла би човек помислио да слуша музику. Био сам сав узбуђен и викнух:

— Ах! да дивне женице!

Младић уздисаше лупајући ногом о под, и љубљаше лепу ручицу и нагу мишицу коју му она пружаше.

— Лорето, моја Лорето, говораше он, не могу себи ла опростим кад помислим, да смо за четири дана. само одложили свадбу да би ме тад ухапсили самог и да бих пошао ја сам.

Тад лепа женица пружи из мреже своје две лепе