Srpski književni glasnik

ЛОРИЈА. 1217 беле руке, голе до рамена, и стаде га миловати по челу, по коси, по очима, и ухваги га за главу као да је хтеде понети и сакрити у своја недра. Она се осмејкиваше као дете, и стаде му говорити оних небројених женских милошти и лудорија каквих ја до тада још не бејах чуо. Она му затвараше уста својим претићима како би говорила само она, и, играјући се и бришући му сузе својом дугом косом, она му говораше:

— дар није много боље да имаш поред себе жену која те воли, реци, пријане мој Ја сам задовољна што идем у Кајену; видећу тамо дивљаке, кокусова дрва као она у Павлу и Бирђинији. Посалићемо сваки своје. Видећемо ко ће бити бољи вртар. Начинићемо малу колебицу за нас двоје. Ако хоћеш, радићу цео дан и целу ноћ. Снажна сам; погледај моје мишице; гле, скоро могу да те подигнем! Немој ми се смејати; знам врло добро вести, у осталом; и зар тамо нигде нема вароши која потребује везиље7 Ако ко год устедне, лдаваћу часове из цртања и музике; а ако ко зна тамо читати, ти ћеш писати.

Сећам се, ла је сиромах младић био у таквом очајању, да јаукну кад она то изусти.

—- Писати, повика он, писати! и склопи руке.

— Ах, писати!! Зашто сам научио писати“ Писати! та то је посао лудака!... — Веровао сам у слободну штампу! — Гле ми је памет била И заштог да изнесемо пет или шест осредњих и бедних илеја, које ће читати они којима оне годе, а бацити у ватру они којима оне не годе, п које не служе ничем другом до томе да нас због њих гоне. Оно што сам учинио да се разумети, али се не може разумети оно што си ти урадила, лепи анђеле, ти, која си тек пре четири дана постала моја жена! Реци ми, молим те, како сам ти допустио да будеш толико добра да ме довде пратиш7 Знаш ли где си, моја малишанко7 и куда идеш Ускоро ћеш бити сто миља далеко од твоје мајке и твојих сестара... и то све због мене.

37