Srpski književni glasnik

1218 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Лорета за тренутак сакри главу у постељу од мреже, и ја одозго спазих како плаче; али он одоздо није. јој могао видети лица; пи кад она понова извуче из мреже своју лепу главицу, лице јој би насмејано као да хтеде развеселити свога драгана.

— Допста, ми нисмо сад богати. рече она смејући се јако: погледај мој новчаник, имам само двадесет динара. А ти 7

И он се стаде као дете смејати.

— Ја сам, истина, имао још један талир, али сам 'а дао момку, који је донео твој пртљаг.

— Та све једно, одговори она пуцкајући својим малим белим претићима као кастањетама; никад човек није веселијп него кад ништа нема; а зар ја немам у приправности два дијамантека прстена што ми их је моја мајка дала они вреде свуда, није M тако Кад будеш хтео, продаћемо их. У осталом, држим да добри капетан није казао шта све намерава с нама радити, и да му је садржај писма сигурно познат. У њему се без сумње препоручујемо гувернеру Кајене.

— Може бити, рече он; ко зна 7

— Је ли, настави женица, да сп ти добар, и да сам сигурна да те је влада прогнала на кратко време, али да те не мрзи 7

Она је то казала тако лепо! назвавши ме добрим капетаном, да сам тиме био сасвим потресен и ганут; и чак сам се обрадовао што је, може бити, тачно погодила шта је било у запечаћеном писму. Онп почеше ла се грле; ударих ногом о под да бих у томе прекинуо.

Викнух им:

— Еј, ви, мали пријатељи. Наређено је да се све лампе на броду погасе. Угасите п вашу, молим вас.

Они је угаспше, и ја их чух како се смеју ћаскајући у мраку као ђачићи. Почех се шетати сам по крову пушећи лулу. Све звезде јужног поднебља беху на своме месту, велике као млад месец. Посматрах их удишући свеж и чист ваздух.