Srpski književni glasnik

17990) СРпскКи Књижевни Гласник.

дтпочех та понова читати почевиш од последњег реда пењући се ка првоме. Нисам веровао својим очима. Ноге ми почеше 'кленати, седох; кожа ми стаде играти на лицу; наквасих дланове румом и протрех образе. Изгледао сам бедан сам себи што сам био тако глуп; али то беше ствар једног тренутка. Попех се на кров да уданем мало ваздуха.

Лорета беше тога дана тако лепа, да ја не хтедох прићи њој. Имађаше са свим просту белу хаљину, голе руке до рамена, и велику спуштену косу низ плећа као што је увек носила. Забављаше се спуштајући у море своју другу хаљину на крају конопца, и смејаше се трудећи се да заустави окреке, морске биљке што наличе на грожђе, а плове по јужноме мору.

— Холи да видиш грожђе, ходи брзо! викну она; њен се драган приљуби уз њу и наже се не гледајући у море, јер беше упро у њу погледе пуне нежности.

Ладох знак томе младићу да дође на стражњи део лађе да с њим товорим. Она се окрену... Не знам какав бејах у лицу, али она иснусти уже, шчена, снажно свога. мужа за руку, и рече му:

— O! не иди тамо, видиш како је блед.

То је било са евим могућно; имао сам ради чега. ла побледим. Младић ипак дође на етражњи део лађе; она нас дуго посматраше наслоњена на велику катарку. Шетасмо се уздуж и попреко не говорећи ништа. Ја сам пушио цигару, која ми се чинила горка, и ја је пљунух у море. Он ме праћаше очима; узех га за руке; стадох се гушити; вере ми, части ми, стадох се гушити.

— Ах! рекох му најзад, причајте ми, млади пријатељу, причајте ми вашу историју. Шта сте, до ђавола, урадили тој проклетој петорици адвоката, који заседавају у Паризу као пет парчади од краља Изгледа да вас љуто мрзе! То је чудно!

Спрома младић слеже раменима и оборив главу рече ми једним благим изразом:

— Боже мој, капетане, ништа страшно, којешта: на-