Srpski književni glasnik

ЛОРИ А: 122]

писао сам три водвиљеке строфе о Директоретву, ето, то је све што сам учинио.

— Није могуће! рекох ја.

— Са свим! И те строфе нису баш биле особите. 15 Фруктидора био сам ухапшен, 16-тог су ми судили, и осудили на смрт, а потом, по милости, на прогонство.

— дЗанета чудно! рекох. Ти су Директори врло осетљиво друштво, јер у писму што га знате налаже ми се да вас сетрељам.

Он не одговори ништа, и осмену се држећи се доста мушки за једног младића од деветнаест година. Погледа само у своју жену и убриса своје чело са кога су падале капље зноја. П ја сам их имао псто толико на лицу, и затим, других капљи у мојим очима.

— Изгледа, наставих ја, да ти грађани нису хтели севршити вашу ствар на копну, мислећи да овде то неће изгледати толико страшно. Али мени то пада врло тешко, јер, и ако сте ви добар младић, ја то не могу избећи. Смртна. је пресуда ту исправно написана, а извршна заповест потписана, одостоверена:; све је ту.

Он се поклони врло учтиво, поцрвеневши.

— Не тражим ништа, капетане, рече ми он својим

обичним благим гласом; жао би ме било кад не бисте испунили важу дужност због мене. Желео“ бих да. проговорим само неколико речи са Лором, и да вас замолим да јој се нађете на помоћи у случају ако би ме надживела, у што не верујем. - — Ох! што се тога тиче, не брините се, младићу, рекох му; ако хоћете, одвешћу. је њеној породици кад се будем вратио у Француску, и нећу је напустити догод буде хтела остати код мене. Али, како ја мислим, можете потпуно веровати да мала спротица неће моћи поднети тај удар. ,

Он ме ухвати за руке, сетегну их, и 'рече ми:

— Добри капетану, вама ће теже бити да извршите оно што вам остаје да урадите него што је мени. сада, то ја врло добро осећам, али шта можете да радите.