Srpski književni glasnik

ЛО ОР ТА. 1993

вратише се на кров да узму уже и хаљину, коју им је јелан од мојих мрнара дохватио из воде. |

Најеланпут се смрче. То беше тренутак што сам 'а изабрао. Али тај тренутак траје и данас за мене, и ја ћу га вући целог живота као тежак ланац.

Ту стари мајор би принуђен ла се заустави. Чувао сам се да ништа не проговорим, ла га не одвратим од његових мисли; он продужи причу ударивши се по преима :

— Тај тренутак, кажем вам, не могу још ни сад да разумем. Осетих како ми се гњев попе у главу, али у исто доба и нешто необјашњиво што ме је гонило да извршим заповест. Позвах официре и рекох једном од њих:

— Брзо, чамац у море... пошто смо сад џелати! Метућете у њега ову жену, и одвешћете је на пучину, а вратићете се кад чујете пушчани пуцањ. — Покорити се једном парчету хартије! јер то не беше ништа друго најпосле! Мора да је било нечега невидљивога што ме је гонило напред. Спазих тога младића... ах, то беше ужасно видети!.. Како клече пред Лоретом, п како јој стаде љубити колена и ноге. — Је 1' те да и ви налазите ла тада бејах врло несрећан“

Викнух као суманут: —- раздвојте их. ми емо убице, џелати, раздвојте их!.. Сирота Република, она је леш! Директори, Директоретво гмижу у њему! Напустићу море! Не бојим се свих тих адвоката; нека им се достави шта им кажем, шта ме се то тиче“ Ах. доиста сам мало водио рачуна о њима! Желео сам да су ми били под руком да их стрељам сву петорицу. лупежи! Ах. како бих то радо учинио; ценио сам свој живот исто толико колико ову кишу што пада... Зар да ценим такав живот као мој!.. Ах, да бедна ли живота!!

Глас мајорев поче се гасити мало по мало, и постаде исто тако неразговетан као и његове речи: кора-