Srpski književni glasnik

12294 СРПСКИ Књижевни ГлаАСник.

чајући тако, он се стаде уједати за уснице и мрштити, јер беше у неком страховитом и дивљем растројењу. Поче правити неке чудне грчевите покрете, и узе мазгу ударати канијом свога мача као да је хтеде убити. Зачудих се кад његово жуто лице постаде затворено-црвено. Он заћута и раскопча бесно свој мундир излажући ветру и киши своја прса. Продужисмо пут у највећој тишини. Осетих да сам он неће више проговорпти, и да га морам запиткивати.

— Разумем врло добро, рекох му, као да би он довршио своју причу, да се човек гнуша евога заната после јелног таквог свирепог догађаја.

-— Ох, заната! та јесте ли ви луди7 рече ми он живо, та то није занат! Никад капетан брода не мора да буде џелат, мањ кад дођу владе убица и лопова, који се користе навиком јелнога сиромаха да се слепо п увек покорава као несрећна машина, против свога срца.

У тај исти мах, извуче пз џепа црвену мараму и бризну у плач као дете. Засталох за тренут као да хтедох токорее удесити зенгију, и, оставши иза двоколица, ишао сам неко време за њима, осећајући да бих га понизио, ако бих сувише из близа опазио његове обилне сузе.

Добро сам урадио, јер. отприлике, после четврт сата, он дође иза двоколица, и упита ме, да ли елучајно немам бријач у мојој торби, нашто му просто одговорих да ми је излишан пошто још немам браде. Он је то тек онако запитао, само да би могао о нечем другом говорити. Приметио сам међутим, са задовољством, да се вратио својој причи, јер ми одјелном рече:

— Ви нисте никала видели мореку лађу, је л' тег

— Видео сам је, рекох. само у панорами у Паризу, и не верујем много у поморско знање што сам га одатле извукао.

— Ви, према томе, не знате шта је то лентерова полуга 7