Srpski književni glasnik

П РООЉЕЋ Е, 1995

— Не знам, рекох му ја.

— То је нека врета терасе од греда што се пружа ван кљуна. од лађе, и са које се баца ленгер у море. Кад некога стрељају обично га ту поставе, додале он тише.

— А! разумем, јер он одатле нада у море.

Стари мајор на то не одговори ништа, и стаде описивати све могуће врете чамаца на броду и место гле они стоје, а затим, без реда, настави своју причу са усиљеном равнодушношћу, која се неминовно добија са дугогодишњом службом, јер треба показати својим потчињеним презирање опасности, презирање живота, презирање смрти, и презирање себе сама; и ако се у свему томе, под том окорелом спољашношћу крије скоро увек једна дубока осетљивост. Окорелост ратника је као гвоздена образина на племенитом лицу, као тавница од камена која скрива краљевског заточеника.

(Свршиће се.)

IL. PONE BB:

У просторијама Краковске железвичке станице тишина и жагор. Носачи скидају ковчеге и дењке, на лицима присутних огледа се немир и грозничаво нестрпљење. Заповести, опроштаји, последње опомене изговорене кратко H одсечно, укрштају се непрестано.

Пред прозорчетом на благајни, на коме је обешена таблица е натписом: „За Лавово“, гура се гомилица људи. Наша. браћа Мојсијеве вере енергичним покретима и погледима који севају издају своју бојазан да се не задоцне, удружену са жељом да одмах купе карте. Њихов жар стишава полицајац који стоји одмах до благајне.

— Спасите ме, господине! завика млада девојка, коју су притеснили четири жутобрада сина Израиљева.

— Шта, зар није слободно куповати карте“ проте-