Srpski književni glasnik

1926 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

стова један од њих, пружајући руку да би се дохватио прозорчета.

— Разредите се кад говорим! — викну чувар јавне безбедности, и удеси тако вешто да се девојка нађе пред прозорчетом.

Од стране Израпља чу се протест. Један од њих спомену чак и насиље. Представник силе и власти прими протест проничним осмехом сажаљења, који се промени у неку врсту заноса кад преда њ стаде девојка, ослобођена притиска, показујући у руци купљену карту, а иза румених усница беле, равне зубе.

— А сад куда ћу Пролазила сам још једанпут, али сам некако заборавила.

Чувар права одведе је до чекаонице треће класе, и показа јој стаклена врата.

— Молим да се вратите, рече весело, поздрављајући.

— Кроз недељу дана, до виђења!

Младић под шлемом, с лименим подбрадником месечева облика, засука брке. Девојчета нестаде иза стаклених врата.

На перону велика ужурбаност. Свет трчи од вагона до вагона, виче на кондуктере, тура се, улази и излази, прашта се, љуби, смеје се и плаче. Захваћена вртлогом, левојка. јури с јелнога краја воза на други, вичући:

— За Слотвину! За Слотвину !

Нико јој не одговара, нико се на њу не осврће.

Гомилица деце Израиљеве, жагорећи, упутила се живо на сами крај воза. Девојче појури за њима.

— За Слотвину! узвикну тужно, уплашена.

За Слотвину7 Овде, овде, показа јој отворена врата празнога вагона Јеврејче издвојено из гомиле.

Девојче метну котарицу на под, па се, помоћу гвоздених прутова, и сама попе. Одахну из дубине груди и засмеја се. Сад неће отићи без ње, неће се задоцнити, стићиће на време... Седе отпрући марамицом зној са чела. Радост п срећа огледају јој се на лицу. Не · могаше да селе; устаде и стаде се полако шетати по празном вагону.