Srpski književni glasnik
1926 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.
стова један од њих, пружајући руку да би се дохватио прозорчета.
— Разредите се кад говорим! — викну чувар јавне безбедности, и удеси тако вешто да се девојка нађе пред прозорчетом.
Од стране Израпља чу се протест. Један од њих спомену чак и насиље. Представник силе и власти прими протест проничним осмехом сажаљења, који се промени у неку врсту заноса кад преда њ стаде девојка, ослобођена притиска, показујући у руци купљену карту, а иза румених усница беле, равне зубе.
— А сад куда ћу Пролазила сам још једанпут, али сам некако заборавила.
Чувар права одведе је до чекаонице треће класе, и показа јој стаклена врата.
— Молим да се вратите, рече весело, поздрављајући.
— Кроз недељу дана, до виђења!
Младић под шлемом, с лименим подбрадником месечева облика, засука брке. Девојчета нестаде иза стаклених врата.
На перону велика ужурбаност. Свет трчи од вагона до вагона, виче на кондуктере, тура се, улази и излази, прашта се, љуби, смеје се и плаче. Захваћена вртлогом, левојка. јури с јелнога краја воза на други, вичући:
— За Слотвину! За Слотвину !
Нико јој не одговара, нико се на њу не осврће.
Гомилица деце Израиљеве, жагорећи, упутила се живо на сами крај воза. Девојче појури за њима.
— За Слотвину! узвикну тужно, уплашена.
За Слотвину7 Овде, овде, показа јој отворена врата празнога вагона Јеврејче издвојено из гомиле.
Девојче метну котарицу на под, па се, помоћу гвоздених прутова, и сама попе. Одахну из дубине груди и засмеја се. Сад неће отићи без ње, неће се задоцнити, стићиће на време... Седе отпрући марамицом зној са чела. Радост п срећа огледају јој се на лицу. Не · могаше да селе; устаде и стаде се полако шетати по празном вагону.