Srpski književni glasnik

TI Pro: ro BR Е. 1997

Братима. приђе кочничар с дрвеном заставицом у рупи и плавом капом на глави. Девојче, да би се осигурало, запита:

— Да ли сам на добро место села

— Па ви сетојите.

Засмејаше се.

— Све једно; него, је ли доброг

—- Кудаг

— У Слотвину.

— Одлично.

—. Хвала!

— Идете ли баш у Слотвину7

— Даље, имаће миља и по, у горе.

Кондуктер, касколећи, затвараше вагоне трескајући вратима. Девојче, углашено, одскочи. У тај мах зазвони.

-— Готово! понови се трипут. Вагон се трже тако јако да девојче, не могавши се одржати на ногама, седе. Точкови се почеше обртати, воз полако пође. Изађе из станице. На улици, пред браником, чекаше гомила света. Од прекомерне среће, девојче стаде махати руком на гомилу. Младићи јој одговараху.

— Не жалостите се, вратићу се ја кроз недељу дана, живота ми ! шапуташе гледајући улице, натоварена кола, и пролазнике.

Воз иђаше еве живље, куће промицаху све брже, откривајући црвене куле и зилове тврђаве.

Затутња — она погледа доле. Пенушави, жути талаеи реке брзо протицаху.

— Висла! Ала си велика! Видећу те ускоро.

Воз изађе на равницу. С десне стране куће Подгужа, с леве, докле око допире, пукла зелена ледина, а по њој овде онде разбацане, цветале узанолиене врбе.

Отворила прозор, промолила. се, и по пуне груди удисала. свежа ваздуха. Пролећни мирис поче да утиче на њу. Као коњ када се врати у степу, рашири ноздрве.., Успомене из блискога детињетва и зоре младости јуриле су јој у мозак, ни сама није знала зашто.