Srpski književni glasnik

1228 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

— Боже! Боже! шапутада је, не умејући на други начин изразити својих осећаја. Гледала је, напрежући очи, докле јој поглед не застаде далеко, на белим квућицама и црним крововима, који су се видели као кроз маглу.

— И код нас је овако исто!

За то време воз поче да успорава, и стаде на Подгужу. Девојче се окрете станици, радознало посматрајући долазак и одлазак путника, шефа станице у црвеној капи, служитеље у плавим блузама, IH младога телеграфисту који жудно погледаше све женске. Кад дође и на њу ред, она се насмеја гласно.

Телеграфиста, укочен, настави даље, не оеврћући се на то, из бојазни да не осрамоти чина.

Недалеко од девојчета стајаше кочничар са својом нераздвојном црвеном заставицом. Не пмајући на кога, она се стаде смејати на четрдесетогодишњега. кочничара, хотећи тиме да се обезбеди његовом заштитом и помоћу.

Воз се крете. Иза Боженова и Подленжа пукоше гранитне планине, суморне са свога снега по врховима.

— И у нашим је планинама. можда још снег, помисли, али не поверова.

— Бохња!

У Бохњи је била на вашару. Мајка је ту продала краву; дали су јој за њу што је запскала. Забављала се, играла, била Je врло расположена, каваљера je било тушта и тма. Било је то лањске године о св. Станиславу. Баш је с вашара отишла се мајком у Шчепаново на опроштај грехова.' u

Успомене су јој срце раздирале, нестриљивост нерве | чупала, а опет, као за инат, воз стаде. Стале. се хладитп марамицом.

— Вама је врућина, рече кочничар, прилазећи јој.

— Од нестрпљења, одговори љутито. Могли би сте махнути том вашом заставицом, пошли би смо одмах.

У католика постоје црквене елаве, о којима се опраштају греси.