Srpski književni glasnik

[|] РИОСЉУБЈЋТЕ; 1999

Кочничар се насмеја. — А зар би ме послушали“ · — Покушајте.

— А служба 7 Даду знак, ја махнем ла је све у реду, и напрел.

— Напред! Напред! повика она, промаљујући се.

— Мир! осече кондуктер. Сукње не управљају.

— Онда капути нека не преклапају. него иду.

Она се засмеја.

— Ви хитате, додаде кочничар.

— Него! седела сам у Кракову целу, целцату годину. Данас је вашар у Бжеску, мама и цело село на вашару, а овде стој, стој...

-— Готово! викну кондуктер.

Кочничар махну заставицом и скочи на степенице вагона, воз се крете.

Девојче, стојећи на прозору, гледаше весело. Ово је онај широки, засејани јабланима, друм којим је она. водила краву. Мама је терала. Онаки исти клобуци дима и црвенога димњака на парном млину. Онда их је видела с друма, сад с прозора од вагона. Ништа се није. променило. Воз улете у сред борове шумипце, секући је по средини. По земљи, црвеној од борових иглица, кривудају угажене стазице. Овуда се враћала из Бохње, идући на опроштај грехова у Шчепаново; мама за њом, а поред ње кита веселих момака. Носили су кабанице, опточене првеним гајтаном, огрнуте, овче шубаре или шешире накривљене на јелну страну, беле кошуље закопчане црвеним петљама... Што су онда проћеретали! Па што су се насмејали, Господе Боже!.. |

Воз изађе из шумице. На искрченој пољаници два сељака. сеју овас, трећи влачи. Она промоли главу и поздрави колико је глас доноси:

— Срећан рад!

Сејачи чуше, стадоше и, екинувши капе, захвалише.