Srpski književni glasnik
1980 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.
Обрадовано девојче, нуно веселости, махаше марамом; сејачи одговараху капама.
— Сигурно мисле да је нека кума, прија., преко мере су ралознали.
Међутим воз пређе пољану и опет утону у шуму. До мало, локомотива стаде страховито да лишти. Девојче, грозничаво откривајући котарчицу, поче прегледати ствари: пепељаву мараму са зеленим цветићима, нову сукњу, реклу, две кошуље, чарапе, рубац и колаче -— поклони мами п сеоској деци.
Кад се увери да је све на своме месту, поправи мараму на глави п узе котарчицу, чекајући нестрпљиво. Локомотива. још једном звизну, воз уђе у сеганицу пролазећи поред низа вагона и жутих кућица.
Девојче се до пола промолп кроз прозор.
Кочничар стојаше на степеницама.
— Сигурно драган чека, јер видим да ћете из коже исекочити.
— Двојица! рече. Отварајте!
— А наредбаг Биће све у своје време, досадиће и драган.
— Вама су само наредбе и глупости у глави.
Зграда са швајцарском верандом, пуна света, помоли се иза дрвећа.
— Слотвина! Два минута! Ко је за Слотвину 7
— Ја, ја! викаше она, не могући да дахке од страха и нестрпљења. Поче из све снаге да лупа о оплату од прозора.
— Одмах, одмах! Неће побећи.
— Баш зато што ће утећи.
— Ни вашар неће побећи. А ако их је двојица, имаће таман довељно времена да се потуку п помире.
Отвори, девојче искочи п. само да је кочничар He задржа, пала би. Потрча живо, претичући Јевреје и мештане. |
Онај што узима карте био јој ја познаник.
— Добар дан!