Srpski književni glasnik

П РЕОЉБИЋ E: 123]

— Браћате нам се, госпођице Марог

— Не на дуго. Како вашар, велики

— А Бог ће га знати! Везан сам као пас на ланцу.

Девојче га не саслуша, претрча дворану, застаде на вратима и разгледа у наоколо, као срна пред одајни скок.

Широким друмом иђаху натоварени људи пз Шчурове и Гисја. Она потрча за њима.

Мора бити да је вашар велики, кад и Русјани иду. Засврбеше је табани, желела је да стигне што пре, за часак, за тренут.

Сунце, борећи се с белим облачићима полако их уклањаше и, изашавши на чисто затворено-илаво небо, поче дивно да сија. Трава постаде зеленија, чини ти се да се пупољци, на дрвећу крај пута, пред очима развијају. Људска су лица румена од радости, украшена осмехом.

Пролеће је очарало цео свет.

— Маро, ти си!

Девојче стаде.

— Јаша! узвикну радосно.

Он заустави коња.

— Та ово није више Мара, него госпођица Марица.

— Нисам ја госпођица, зови ме као пре. Нећу ни ја тебе звати господином, и ако ти је блуза на леђима и шешир на глави.

— Иестана је, рече момак п насмеја се.

— Је ли велики вашар

— Мани се! Овакога не памтим.

Девојче нестрпељиво пође напред.

— Маро, седи у кола, одвешћу те до првих кућа.

Она скочи на кола.

—- Терај! Мајку нисам видела читаву годину. Је ли на вашару“

— Што да није Цео свет је на вашару.

— Из коже бих иекочила.

Момче се засмеја.

— Није чудо. Краково је велико, сигурно му не знам ни краја ни конца.