Srpski književni glasnik

Il Poor E RE: 1233

— Добро, хвала Богу. Нема ништа ново.

— Оцаг

— На дереглама још од кад се лед отопио. Земље мало, па се треба бринути колико је могуће.

— А у велуг

— Свашта, као међу светом. Ала ће се радовати кад те виде!

Она се насмеја од радости.

— Колико дају за назимад

— Још ништа. Нико ни да погледне.

— Дајдерде узицу, можда ћу ја бити ерећније руке.

— Е па ево, узми.

Даде јој узицу и узе котарицу.

Девојче трже узицу, назимад запишта, и то је обрадова и развесели.

— Људи! стаде викати; ходите купите моју назимад!

— Не вичи, шану јој мајка; помислиће да једва чекаш да их се отарасиш.

— Па лабоме да једва чекам, одговори и стаде по краковеком обичају викати: — Људи, ходите само да видите што је назимад, дебела као наливена.

На вику не дођоше купци, него познаници, да поздраве девојче.

— Маро! Маро!..

„Што то беше радост! Девојче се топило од милине. Старије жене љубљаше у руку, али су зато опет млађе девојчице — „балавице“ — љубиле њу.

_. — Боме ти Мара већ постала варошка. Гле како је бела, као млеко. Па како јој је лице, па чарапе! Хо, хо!

Мајка не зна шта ће од радости.

Скупи се око њих прилична галама. Трговци помислише да се погађају за назимал.

— Колико за њих 2

Запита неки високи варошанин.

— Дванаест форинти шајна — одговори левојче.

Мајка је муну лактом у слабину, на знак да је прескупила. — Осам.