Srpski književni glasnik, May 01, 1902, page 611

12354 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

„Језди Јаша коње пој ит", Зосја на бунару...“ јечаше песма, а одјек јој одговараше из брезика на брегу. — A сада да се подмијем, очешљам, преобучем, на-

китим, да бих мирисала на младост и здравље, те момке:

привлачила.

— Треба, доћи ће ти другарице. По селу ће се часком разгласити да си се вратила.

Мајка се није преварила. Пред вече девојке напунише кућу.

— Маро, добро дошла, како си! Бог те видео, ала си порасла, као од брега одваљена...

Доста. беше смеха, а још више весеља п- радости. Мара је еваку вршњакињу пољубила у уста и са сваком се руковала.

Поседаше где. је која могла — по сандуцима, клупи, — пи једна за другом стадоше причати целокупну годишњу петорију сеоцета. Затим почеше једна другу дирати момцима, задиркивати и смејати се.

Mapa се смејала најгласније. Мајка, да их почасти,

изнесе сардине и векну, што је купила на вашару. Сјајно сунце, мењајући · се постепено у ватрену куглу, тонуло је на ивици хоризонта у љубичасти сумрак,

а иза гора рађао се сребрни месец, као узани срп. Звезде:

су. једна за другом, једва сијале; у брезовој шуми за-

пева. славуј. Девојке изиђоше из куће у двориште и ухва-

тивши се за руке у два реда кретоше се цркви. (Наставиће се.)

СЕВЕР МАЋЕЈОВСКИ.

=