Srpski književni glasnik, May 01, 1902, page 612

ПАДАЊЕ ЛИШЋА.

Корачаше нема, хладна, поред мене Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мргве руже п вробене, Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био Ко корак Самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе ти'о Исти јад без суза, и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипо је прахом Платане по врту, језерце прозирно; Наша срца беху испуњена страхом: Тула, све где тако умираше мирно.

И кад у то вече, што еве већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај! ми осетиемо, с ужасом, да значи ИП тај сваки пољуб емрт једне минуте!

Крај нас се је чуо шумор са свих страна.

То је мртво лишће палало са грана.

Ј. ДУЧИЋ,