Srpski književni glasnik

1959 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

лати његова појава, али он још не мора собом одређивати п развитак свих сличних појава. А. рокегпог се: могу поставити и правила, која обухватају по неколико примера, али таква правила више су конетатовање факата него олређивање погодаба под којима нешто мора да се изврши.

Није ми намера да говорим овде уопште о асоцијацијама идеја и утицају њихову на говор, већ сам хтео само мало јасније да покажем унутрашње факторе који чине да гласовни закони не могу остати у онако идеалном стању, у каквом би они заиста. били, да нема ових пеихолошких момената, који воде врло мало рачуна о гласовним променама п који су еметали врло дуго да се одреди права природа језичких појава. Да узмемо неколико примера, који ће то боље илустровати. Закон је српскога језика био, да л на крају речи и слога прелази у 0, напј. бео (бел), деоба (делба) и т. д., али данас находимо већ доста одступања од тог правила као: анђелка, околни, селеки (поред сеоски), топал и т. д. Сви ови случајеви не представљају појаве исте категорије; стога ћу се задржати само на једном од њих, напр. смлеки. Док је живо осећање 388 образовање тог облика, он се образује непрестано од именица наставком ски и то у многим случајевима тако, да именска основа остане неокрњена, напр. поље — пољски, друм — друмски, те је и од именице село образована форма селеки, ма да се она. у тој форми чротиви некадашњем гласовном закону; или, на пример, ве у отвореном слогу у почетку речи прелазило је у у, папр. унук (вБнук), удовица (вБДо—) ИТ. д., док се у затвореном елогу задржавало и прелазило у ва, напр. вашка (ввшка), ван (вБн) и ел. Међутим поред ваш, која одговара потпуно горњем правилу, имамо и облик џи, који је према реченом неправилан, али ипак није произвољан. Реч веш (ваш) гласи у другоме падежу виши, што лаје према горњем уши, а тако исто и у осталим палежима; како пак речи, еличне овој, имају исти облик основе у свима падежима, напр. кост кости, -то је п овде