Srpski književni glasnik

700 СРПСКИ Књижевни Гласник.

Г. И. Станојевић би имао једну врло интересантну (Dгуру више у свом репертоару.

Он једини није плав, како би рекао Феље-ов гвоздени човек Монжоа, т.ј. поетичан у овом комаду где је све поетично. Већ за љубавнички пар то се по себи разуме. Управо пар не постоји, него само његова мушка половина, и то је оно што су Доде-у јако замерали. Ту Арлезијанку, о којој је једнако говор, због које се најзад дешава цела несрећа, ми никако не видимо. Она је завртела памет младићу, те он, сиромах, скаче с таванског прозора п убија се, пошто кроз четири чина није успео одагнати од себе мисао на њу, што би и сам хтео, а и други му говоре, мати и рођаци. Ови га одвраћају с тога што су изнети писмени докази да је та лепа девојка неваљала H да има јарана, кога је толико исто залудела, као што ће залудети и друге после њега или у исто време, јер. не каже се, истина, али не подлежи никаквој сумњи, у ње је хладно срце, она је од оних жена што упропашћују људе и руше им живот до конца. Тешко оном ко се на њу намери, проћи ће као овај Фредерик, ако је нежан, иначе ће се вући око ње, бедан и ераман, понижавајући се, одбачен и исмејан, само да јој је близу и да је гледа. Јер она је за гледање, а не за вољење, кад би то било могуће. У комаду она нема шта ла ради осим да пушта на вољу свом кобном утицају, она нема да се правда, да се брани (а могла би лагати, још то једино) — пи. вероватно с тога је Доде није извео на позорницу, него је оставио у засенку, невидљиву, али у толико страшнију и опаснију. Оваква замисао без сумње је поетична, али није практична за добру драму, и чича Сарсе, која то више свега цени, љути се на Доде-а јако тога ради. Сарсе би хтео да види ту женску својим очима, да се она активно умеша у радњу, да не испушта из шака Фредерика који је добра партија и при том залуђен до ушију, да обара оно што се на њен рачун проноси, да утера у лаж сведоке, да запуши уста шругим јаранима, речју да буде борбе с једне стране ње