Srpski književni glasnik

~

ПозоРШшИНИ ПРЕГЛЕД.

и Фредерика а е друге стране младићеве родбине. У оваквој једној бар сцени, лепо изведеној и лепо припремљеној. Сарсе би нашао праве лепоте, оне коју он тражи и налази у Диме Сина п обрадовао се кад је тако нешто од прилике нагађао у трећем чину „Арлезијанке.“ Ту се држи породични савет, и мати Фредерикова говори нешто што би имало логике и мало одмиче на једном месту засталу радњу. Јер радња одиста стоји као предео пред вашим очима кад вас лењ коњ вози, и Фредерикова. је улога монотона. (Г. Милутиновић ју је спасавао својом симпатичном младалачком искреношћу). Врло слаб нов елемент уноси материно натезање да Фредерик обрати пажњу на једно честито девојче које им долази у кућу и које Фредерика воли. Мати се нада да би он на тај начин можда заборавио своју Арлезијанку (узгред примећујем да је ваљало дати Г-ци Петковићевој улогу тог девојчета, да би му се очувала природна простота и сј-

. дачноет, и да би мање личило на наивке из Шентанових

шаљивих игара). Само ништа не помаже, што је суђено мора се испунити (овакво веровање је са свим у тону комада) п оно што се осећа, чим се завеса дигне, нека потмула. слутња. да се неће добро свршити, пепуњава се. Фредерик, као што рекох. остаје на месту мртав и стари чобанин, коме је Г. Тодоровић у главноме сачувао спољашњу суровост иза које се крије меко срце. љутито, готово се неким очајним трипумфом, довикне ономе ..капетану“ коме ништа није озбиљно; „Ех, зар не рекох, да се и од љубави умире!“

Поред свега неуспеха који, као што се види, лежи нешто у природи Додеовог комада а и у приликама нашег позоришта, ја ипак држим да је идеја о .„Арлезијанци“ п смела и од доброг укуса. Само ствар је сувише нежна, а како данас стојимо, ми нећемо, још дуго, Ć изгледима на релативан успех, моћи помишљати на друго MITO до на оно где је пре свега интрига, п где је она проста и јасна, па и то како кад.

Бизе-ову музику ваљало би нам један пут засебно