Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

ћако нас демл уче. Неколико искрених речи родите-

~ њима и учитељима наменио Ср. Пашић, управитељ Више

Ж. Шкозе Краљице Драге и Женске Учитељске Школе. Београл 1902. 9 26.

У ово „неколико искрених речи“ локазује се једна весумњива ствар. ла лепа у основним школама треба да читају народне песме. Очевилно. једна онако здрава и свежа поезија. са својом чистом. патриархалном етиком. са својим великим лепотама примитивних енопеја. у оном кристалном, лепом народном језику. може само добро да утиче на пријемљиве душе дечје. Али, Г. Пашић је био један од оних људи које Французи зову riacheurs, jeдан ол бранилаца који школе и компромитују ствар којој су се ставили у службу. Место развијања и брањења једне тачне педагошке тезе. он је учинио напад на модерзи рационазистички дух. на нашу реалистичку историјску школу. и то у толикој мери и тако жучно да његова патриотска књижипа личи на клерикалски памфлет против науке.

Он је јелак на „историјске истине“. како их иронично назива. које су утврдиле да је Марко био туре вазал, да Вукашин није убио Уроша. да Вук није издао на Косову. То је „рушење народних идеала“. „груби материјализам“. и „Пелагићева стварност.“ У ствари. то је само наука. савесно истраживање истина ради саме ниетине, која је највиши морал и највиши циљ који људи имају на земљи. Наша историја имала је ла бира: или ла буле регистровање, развијање народних легенди изи да се попне на висину науке. У доба самога Францускопрускога рата, 1870, јелан ол највећих француских научењака, Гастон ПЏарне, предајући у Француском Колежу о Пежи о Роланду рекао је ове златне речи KOJE BaH-

„ЂЕ